Samo ja, ali ukljucila sam razum a srce iskljucila..
Znaš prijatelju, ja sam nju voleo.
Ono mislim, baš voleo. Istinski, ludo i bez razmišljanja
. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća.
Sa mnogima sam bio, ali uvek sam nju nosio u srcu.
. Najviše mi je trebala, a eto baš njoj sam najviše bola donosio.
Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe.
Stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje
. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo,
a u sledećem dokazao da sam đubre.
I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu.
A sada..
- A šta sada ? Prebolio si je ?
- Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren,
ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
- Zašto joj sada ne odeš i kažeš sve ?
- Eh vidiš. Uspeo sam šta sam hteo.
Otišla je od mene. Sad kad se vratim, više je nema.
Kažu da voli drugog, znam da to nije istina.
- Idi do nje onda.
- Ne mogu.
- Zašto ?
- Uključila je razum.
Shvatila je da sam ipak preveliko đubre i da je ne mogu voleti nikad.
Voleti onako, klasično.
Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću očekivati da ona bude tu za mene.
Ne mogu kad joj bude najteže doći i zagrliti, mada znam da ona meni bi.
- Tebe je nemoguće shvatiti !
- Eh prijatelju, znam.. To čujem cesto.
Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije.
- Ko?
- Pa ona, druže..
Jos uvek tako s'vremena na vreme, prosetas po mojim mislima...napravis po koji krug i ostavis za sobom tragove..Mislila sam sta god da se desi, koliko god vremena da prodje...ti ces biti na mojoj strani, a ja na tvojoj... Izgleda da sam pogresila....Eto.Jos jedan trenutak slabosti. Ne dajem se tako lako. Ne ovog puta. Uporno prastala. Uporno zaboravljala. Ali nije vredelo. Nikad nije vredelo. I znam, opet cu se za koji minut smejati. Opet ce mi on svojim pozivom izmamiti osmeh. Ne znam koliko ce proci dok ne vidim nesto sto ce me podsetiti na tebe. Onda cu opet da udjem na ovaj blogg. Opet cu da pisem. Tako do besvesti...Dok jednog dana ne shvatim da je sve to bilo bezvredno. 
